Приче нашег народа — прича бр. 4
Некада давно живело је дванаест браће.
Најстарији међу њима био је мајстор Маноли, градитељ који је покушавао да подигне велики мост.
Али са мостом се дешавало нешто необично.
Оно што би изградили — рушило се.
Једна страна би била подигнута, а друга би пала. Трудили су се, градили изнова, али мост никако није могао да остане читав.
А онда прича постаје много мрачнија.
У њој се појављује Ленга, Манолијева жена, која долази носећи дете.
Маноли одлази у воду код моста и више се не враћа.
Према старој причи, он постаје део самог темеља моста — његове очи постају велики отворени лук грађевине.
Ленга остаје сама.
Али ни њена судбина није била мирна.
На путу је сусреће други човек. Одлази са њим, али се путовање завршава трагично — човек се напија и, пре него што стигну кући, убија Ленгу.
И ту се прича завршава.
Без великог славља.
Без краља који награђује јунака.
Без чаробног спасења у последњем тренутку.
Шта нам ова прича говори?
„Прича о мосту“ разликује се од претходних прича у нашој серији.
Она је кратка, сурова и трагична.
У њеном средишту налази се древни фолклорни мотив грађевине која тражи жртву да би могла да опстане.
Мост зато није само мост.
Он постаје граница између живота и смрти, човека и онога што остаје после њега.
Посебно је занимљиво што мотив Манолија подсећа на шире балканско предање о мајстору Манолу и жртви узиданој у грађевину.
Такве приче показују нешто важно:
ромски фолклор није постојао изоловано.
Приче су путовале. Народи су се сусретали. Мотиви су се мењали, добијали нове јунаке и нове облике — и настављали да живе кроз усмено приповедање.
Зато старе приче нису само бајке.
Оне су трагови путева којима су људи, идеје и културе вековима пролазили.
„Причу о мосту“ („Story of the Bridge“) налазимо међу турско-ромским причама у збирци Френсиса Хајндса Грума. Објављујемо је у савременој, скраћеној адаптацији, уз очување основних мотива оригиналног записа.
Ромски ресурсни центар Панчево
Пројекат финансира Град Панчево.