Приче нашег народа — прича бр. 8
Некада давно живео је цар који је десет година био у браку, али није имао деце.
Најзад му се родио син.
Дечак је израстао у великог јунака, али је његов отац убрзо умро.
Када је стасао, младић је напустио двор и кренуо у свет у потрази за јуначким делима.
После дугог путовања стигао је до једне куће у дубокој шуми.
У њој је живело дванаест змајева.
Младић је ушао, пронашао сабљу и сакрио се иза врата.
Како су змајеви улазили један по један, он их је дочекивао.
Једног.
Другог.
Трећег…
Док није савладао једанаест змајева.
Дванаестог, најмлађег, није убио.
Затворио га је у велику посуду и оставио живог.
Недалеко одатле младић је пронашао другу кућу.
У њој је живела девојка.
Била је необична — и сама велики јунак, чак снажнија од њега.
Заволели су се.
Када јој је испричао шта је урадио са змајевима, девојка га је упозорила:
„Погрешио си што последњег ниси убио.“
Али било је касно.
Младић је одлучио да доведе своју мајку да живи са њим.
Када ју је довео у кућу змајева, дао јој је само једно упозорење:
„Улази у сваку собу коју желиш — али у ову немој.“
Чим је син отишао у лов…
мајка је отворила забрањена врата.
Унутра је пронашла заробљеног змаја.
Дала му је воду.
А змај јој је обећао да ће је узети за жену.
Тада су почели да смишљају како да се реше њеног сина.
Мајка се претварала да је болесна.
Прво је тражила немогуће:
прасе из другог света.
Младић је кренуо по њега.
Његова девојка дала му је коња са дванаест крила и упозорила га на опасност.
Он је успео.
Мајка се убрзо поново „разболела“.
Овога пута затражила је јабуку са златног дрвета из другог света.
И њу је син донео.
Затим је затражила воду са великих планина, места толико опасног да су саме планине и облаци могли да га униште.
Девојка му је овога пута дала коња са двадесет четири крила.
И поново се вратио жив.
Змај је схватио да га никаквим задатком неће победити.
Зато су смислили превару.
Мајка је позвала сина да играју карте.
Када га је победила, везала му је руке свиленим ужетом.
Младић ју је молио:
„Мајко, ослободи ме или ћу умрети.“
А она му је одговорила:
„Управо то и желим.“
Позвала је змаја.
Змај је младића убио, исекао његово тело и ставио делове у бисаге његовог коња.
А онда је коњу рекао:
„Однеси га мртвог тамо одакле си га доносио живог.“
Коњ је знао куда треба да иде.
Однео га је девојци.
Када је видела шта се догодило, она је сакупила делове његовог тела и поново их саставила.
Употребила је оно што је раније сачувала са његових опасних путовања.
Полила га је чудесном водом.
Ставила му је јабуку на усне.
И младић је…
оживео.
Вратио се кући.
Овога пута више није било преваре.
Према суровом завршетку старе приче, казнио је и змаја и мајку која га је издала.
А затим се вратио девојци која га је све време упозоравала, помагала му и на крају — вратила у живот.
Венчали су се.
Порука приче
„Лоша мајка“ није нежна бајка.
То је прича о поверењу, издаји и оданости.
Јунак има огромну снагу. Побеђује змајеве, одлази у други свет и враћа се са места са којих се други не би вратили.
Али највећа опасност није га чекала у другом свету.
Чекала га је у сопственој кући.
Насупрот издаји стоји девојка која га више пута упозорава, помаже му и чува оно што ће му једног дана спасити живот.
Можда је управо у том контрасту снага ове старе приче:
није свако ко нам је близак и на нашој страни — а понекад нам највећу оданост покаже онај кога смо сами изабрали за сапутника.
„Лоша мајка“ („The Bad Mother“) припада румунско-ромским причама забележеним у збирци Френсиса Хајндса Грума. Објављујемо је у савременој и скраћеној адаптацији, уз очување основне радње и мотива старог записа.
Ромски ресурсни центар Панчево
Пројекат финансира Град Панчево.