Приче нашег народа — прича бр. 7
Некада давно живели су старац и старица који читавог живота нису имали деце.
Како су године пролазиле, старица је све чешће питала мужа:
„Ко ће бринути о нама када остаримо?“
Једног дана послала га је у свет да им пронађе сина.
Старац је дуго тражио.
Три дана је лутао шумом, али није пронашао никога.
Када је већ кренуо кући, угледао је нешто крај пута.
Малу змију.
Узео ју је, умотао у мараму и однео кући.
Старац и старица прихватили су је као своје дете и хранили слатким млеком.
А змија је расла.
И расла.
Све док једног дана није проговорила:
„Оче, дошло је време да ме ожениш. Иди код краља и затражи његову кћер за мене.“
Старац се ужаснуо.
Како један сиромашан човек да оде пред краља и затражи принцезу — и то за змију?
Али змија му рече:
„Не бој се. Шта год краљ затражи, ја ћу испунити.“
Старац је скупио храброст и отишао у двор.
Краљ није могао да верује шта чује.
Зато му је поставио немогућ задатак.
До следећег јутра требало је посећи читаву шуму, земљу преорати, засејати просом, сачекати да оно сазри и од њега направити колач са слатким млеком.
Старац се вратио кући очајан.
Али змија му је само рекла:
„Не бој се, оче.“
Те ноћи догодило се чудо.
До јутра је шума нестала, поље је било обрађено, а просо зрело.
Старац је направио колач и однео га краљу.
Краљ је био запањен.
Али још није желео да преда кћер.
Задао је други задатак:
од краљевске палате до старчеве куће мора да се појави златни мост, а уз њега дрвеће са златним јабукама и крушкама.
Старац се поново вратио кући уплашен.
А змија је поновила:
„Не бој се.“
Следећег јутра…
златни мост је стајао пред краљевом палатом.
Краљ више није имао изговора.
Дао је реч — и морао је да је одржи.
Принцеза је дата змији за жену.
Када је угледала свог младожењу, уплашила се.
А онда јој је змија рекла:
„Не бој се, жено моја. Ја нисам оно што видиш.“
Пред њеним очима змија се преобразила.
Уместо ње стајао је младић у златном оклопу.
Принцеза га је загрлила.
А када је краљ послао слугу да провери шта се догодило са његовом кћерком, овај се вратио са вешћу:
Принцеза је жива, здрава и срећна.
Тада је приређено велико венчање.
И, како стара прича каже, славље је трајало три дана и три ноћи.
Порука приче
Ова стара прича почиње нечим малим и наизглед безвредним — змијом пронађеном у шуми.
А завршава се открићем да се иза њеног изгледа крије нешто сасвим друго.
Управо зато један од најлепших мотива приче можемо свести на неколико речи:
Не суди о некоме само по ономе што видиш.
Старац је прихватио змију када није знао шта ће она постати.
Принцеза је морала да превазиђе страх од онога што је видела.
А краљ је морао да научи још једну лекцију — дата реч има тежину, чак и када нам се исход не допада.
„Змија која је постала краљев зет“ („The Snake Who Became the King’s Son-in-law“) припада румунско-ромским причама забележеним у збирци Френсиса Хајндса Грума. Објављујемо је у савременој и скраћеној адаптацији, уз очување основне радње и мотива старог записа.
Ромски ресурсни центар Панчево
Пројекат финансира Град Панчево.